Meni
Ja sam Mark iz SAD-a, ali nisam samo Amerikanac (roditelji rođeni na Balkanu), ovo je bila moja avantura prošlog leta koju bih voleo da podelim sa vama. Uvek sam voleo časove književnosti koje sam pohađao na koledžu, evo mog „eseja“: Tirkizne vode Jonskog mora beskrajno su se protezale pred nama dok smo se upuštali u našu prvu jedriličarsku avanturu. S blagim povetarcem u kosi i uzbuđenjem u našim srcima, izazovi i radosti plovidbe čekali su nas na horizontu.
Trenutak kada se popneš na jedrilicu je trenutak kada se pred tobom otvara svet neograničenih mogućnosti – iako ovo zvuči kao slogan za banku. Skiper, naš domaćin i učitalj, predao nam je konopce, ponovio osnovne stvari i ispratio nas uz osmeh. Kao početnicima, prvi izazov je bio razumevanje jezika, terminologije jedrenja. Reči kao što su „tacking“ ili „gybing“ postali su deo našeg žargona dok nas je vetar nosio kroz nepoznate, prelepe vode. Naša ruta je pratila Jonski arhipelag, tamo gde bukvalno svako ostrvo poseduje jedinstven šarm. Od Krfa do Zakintosa, neprekidno, kao biseri prosuti po horizontu, sačekivale su nas ušuškane uvale, užurbane luke i uzbuđenje nečeg novog na svakoj milji – nautičkoj.
Čim smo krenuli, more nas je dočekalo prvim od mnogih izazova – ćudljivi i nepredvidivi vetrovi plešu svoj nevidljivi ples kad se njima hoće. Jonsko more, i inače poznato po svojim ponekad hirovitim maestralima, stavilo nas je na veliki ispit. Tek kad vidiš jedro kako nemoćno miruje, shvatiš nešto veliko: samo je priroda ta koja diktira tempo. Kretanje strujama zahteva delikatan balans između veštine, iskustva i intuicije.
Brzo smo naučili da jedrenje nije samo uprezanje vetra i njegove snage; bio je to (ne uvek tako romantičan) ples mora i nas, „mornara“, neobična harmonija čiji je takt dolazio iz dubina mora. Prvobitna konfuzija usled zahtevnih vezivanja čvorova i dešifrovanja nautičkih karata na kraju je evoluirala u jezik kojim smo počeli tečno da govorimo. Naš tim je bivao sve uigraniji dok smo savladavali lekcije komunikacije bez. Činilo se da je jedrenje metafora života – putovanje na kom su prilagođavanje i anticipacija ključevi uspeha.
Jedan od spektakularnijih trenutaka jedrenjačke „superavanture“ bilo je otkrivanje najbolje čuvanih tajni jonskih ostrva — skrivenih, netaknutih plaža. Svako ostrvo delilo je sa nama deo sopstvenog raja, mameći nas kristalno čistom vodom i sitnim kao prah, gotovo belim peskom. Da nije bilo pomalo strašnih litica Egremnija ali i robinzonski osamljenih obala Atokosa, nikada ne bismo otkrili pravo značenje izraza: netaknuta lepota. Pa onda Kastos, ostrvce sa populacijom koja jedva da nadmašuje našu jedriličarsku posadu, dočekalo nas je neobičnom lukom. Usidrili smo se u zabačenoj uvali, okruženi bujnim zelenilom i omamljujućim mirisom bora. Daleko od prepunih plaža turističkih centara – bilo je to spokojno utočište gde vreme zaista stoji. Kako smo se približavali Zakintosu, poznatom po jednoj plaži čudnog imena: Brodolom, pred nama se ukazao savršen prizor – kao sa razglednice. Izazov nije bio samo u tome da pažljivo prokrstarimo kroz saobraćajnu gužvu na vodi već i da pronađemo trenutke u kojima ikoničnu uvalu sa olupinom broda nisu preplavile kolege – svako želi dobru fotku. Ali, nadrealni pogled na najpoznatije plovilo nesrećne sudbine s pogledom na blistavo plavu vodu bila je adekvatna nagrada za ovo „osvajanje“ kultne plaže.
Jedrenje nas, pored svega, uvuklo u pravu malu međunarodnu zajednicu povezanu ljubavlju prema moru, vetru i brodovima. U lukama i tamo gde bismo pristajali, sretali bismo kolege iz raznih sfera života, i svako je imao svoju priču o magičnom plavetnilu jedrenja. Ćaskanja na pristaništu su se brzo pretvarala u improvizovane koktel partije na kojima smo delili priče i smeh pod toplim i zvezdanim nebom Mediterana. Nova prijateljstva su procvetala kao jedra kojima je život udahnuo vetar. Zajednička marina se pretvorila u plutajući komšiluk u kom su nazivi jedrilica postali skraćenice za upoznavanje. Razmenjujući priče i navigacijskim kiksevima i sitnim nezgodama, shvatili smo da je u prostranstvu mora naš najdugovečniji kompas – drugarstvo čvrsto kao mornarski čvor.
Kako sunce zaroni iza horizonta i proglasi da je dosta plovidbe za taj dan, more se pretvara u pozornicu za spontane zabave. Nežno zapljuskivanje talasa daje ritam, a paluba jedrilice podijum. Neko dohvati gitaru – u tren oka naštimuje i krene, ali hipi ambijent sentiment brzo zamenimo hitovima sa laptopa.
U lukama poput Gaiosa na Paksosu otkrili smo magiju spontanog. Lokalne taverne izlile bi svoje živahne melodije na kamenu luku, privlačeći mornare poput sirena. Ono što bi počelo kao tiha noć pretvaralo bi se u pravu malu feštu kojoj su se pridruživali mornari iz jedrilica i brodića oko nas. Bilo je to još jedno svedočanstvo o nepredvidivosti života na moru – noć je znala iznenada da promeni „kurs“, baš kao vetar.
Share:
